Life · Mental Health

Druga strana priče

Želela sam da postanem psiholog. Želela sam to toliko snažno da sam sa 29 godina upisala ovaj fakultet, nakon završenih studija turizma i sa stabilnim zaposlenjem. Ostavila sam stari život iza sebe i od tad gledala samo napred, ka novom cilju.

Sanjala sam u početku velike snove (kao verovatno i većina studenata zanesenjaka), da ću otkriti nešto toliko značajno, nešto što je za psihijatrijske bolesti kao što je lek za rak za fizičke bolesti. Nešto što će zauvek promeniti tok psihijatrije i  milione života učiniti drugačijim. Vremenom su se moje ambicije smanjile i uskladile sa mogućnostima, pa sam se radovala što ću jednoga dana možda promeniti makar jedan život na bolje, makar jednoj osobi smanjiti patnju (mada nikad ne treba prestati sanjati ni one velike snove 😉 ).

U početku studija vrlo broz sam dobila osećaj da znam i razumem sve. Taj osećaj se iz meseca u mesec smanjivao, da bih na kraju studija shvatila da ne znam ništa i da je ovo tek početak putovanja upoznavanja ljudske duše.

Kada na fakultetu učite o mentalnim poremećajima, zamišljate da će svaka osoba koju sretnete biti školski primer za simptome nekog poremećaja i da ćete lako moći da je procenite. To je jedna od najvećih zabluda.

Ono bitno što ponesete iz studentskih sala jeste uvid da sve može, ali i ne mora biti i da nikada ne treba prerano donositi zaključak o bilo čemu, a pogotovu o čoveku, koji je nešto najsloženije na ovoj planeti, ma šta drugi naučnici tvrdili. Jer svaki čovek je jedinstven. I baš svaki, koliko god se uklapao u neke kategorije, ima svoju priču.

Sandra

oscar-keys-60730-unsplash

Došla je tu jer ima osećaj da joj mozak ne radi dobro kao pre. Išla je u inostranstvo da radi i tamo se prvi put desilo. Potpuni kolaps. Morala je da se vrati odmah, jer je znala da nešto ozbiljno nije u redu. Znala je i pre samog događaja da ne može da se prilagodi novoj sredini, da je sve to previše za nju. Ali ljudi su ljudi, uvek čekaju dok situacija ne postane alarmantna.

Utvrdili su da je imala psihotičnu epizodu i dali su joj lekove. Ona sad skuplja komade svog života, onog od pre, srećnog i ispunjenog, i pokušava da popuni pukotine.

Mozak joj je u redu. Ali ona nikada više neće imati samopouzdanja kao pre.

Ivan

dmitry-ratushny-64773-unsplash

Kaže da je došao tu jer je skoro imao veliko opterećenje na poslu, bio je bezvoljan i uzimao je neke lekove na svoju ruku. Stid ga je zbog toga i zna da je pogrešio. Nakon toga se osećao još gore. Sada je super. Nema nikakvih tegoba. Pričam sa njim,  i pričam, i ne mogu da se otergnem utisku da tu ima još nešto. On sve negira. Kaže da nije imao nikakvih drugih problema.

Dan kasnije saznajem da sve to traje mnogo duže. I da je mnogo ozbiljnije. Njegova mama kaže da je osećao ogroman strah, da je mislio da ga neko prati, da je čak pričao sa nekim ko nije tu. Samo je spavao, od svega odustao. Bio je i grub prema njoj. Ustanovljena mu je šizofrenija i poremećaj ličnosti.

Pričao je kako je u detinjstvu bio omiljeni drugar. On nikada više neće biti ponosan na sebe kao pre.

Bojana

sydney-sims-519706-unsplash

Lepa žena, besprekorne spoljašnjosti. Uredna plava kosa i duboke, plave oči. Ima dvoje dece i muža. Pre dve godine prvi put je čula muški glas osobe koja nije ovde. Uglavnom je vređa, govori joj: “Kakva ti je to frizura”, ili joj naređuje šta da radi. Jednom je zamalo povredila svoje dete i htela je da se ubije…

Kada je kući, samo spava. Dođe s posla i legne, spava do 21h, budna je do 22h i opet zaspi, pa spava do ujutru.

Bila je neželjeno dete, to su joj rekli.

Na poslu je nasmejana i druželjubiva, niko ne bi rekao da joj nešto fali.

Kući joj niko ne dolazi, muž ne voli to.

Ali okej je, sad je već bolje…samo da nestane taj glas.

Dijagnostifikovan joj je bipolarni poremećaj.

Kaže da se u bolnici oseća mnogo bolje nego kod kuće. Njen život nikad više neće biti kao pre.

Gledam i slušam ove ljude. Slušam i mrzim sve kategorije mentalnih poremećaja koje su ikad izmišljene. Znam, sve je to potrebno i pomaže, ali ovi ljudi imaju sasvim jedinstvene živote. Imaju ljude koje vole i koji ih vole. Imaju strasti, hobije. Imaju strahove i brige. Imaju stremljenja i zamišljene budućnosti.

Imaju neke stvari koje ih toliko pritiskaju da im se psiha lomi i ne znaju kako dalje. Zamislite tu količinu bola!

Želela sam da postanem psiholog i ni jednom se nisam pokajala zbog toga. Najvažnije stvari koje bih želela da što više ljudi usvoji jesu: ne sudite o ljudima ako ne znate njihovu priču. Čak i ako znate njihovu priču, pokušajte da je sagledate iz njihovog ugla. Nešto što je vama sitnica, njima je čitav svet.

roman-kraft-266787-unsplash

Pokušajte da razumete. Da suosećate. Krenite sa najbližima. Pitajte ih kako se osećaju i stvarno ih čujte. Nemojte da im delite savete već ih samo zagrilite. Dajte im do znanja da ste tu za njih i stvarno budite tu.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s